О школи
Градња ОШ ,,Филип Филиповић” (од 1.септембра 2003. године ОШ ,,Душан Радовић”) почела је 19. маја 1987. године.
Школске 1988/89.године школа је радила као истурено одељење ОШ „Ћеле Кула“ са 651 учеником, распоређених у 24 одељења, а њоме је руководила Матична комисија чији је председник био Драгутин Пејчић.
Као потпуно самостална школа под именом ОШ ,,Филип Филиповић” почела je са радом 1. септембра 1989. године. Добила је име по угледном и прослављеном математичару.
О Душану Радовићу
Душан Радовић рођен је у Нишу, у Прилепској улици, 29.11.1922. од оца Угљеше, железничара, сина проте Михаила из Чачка, и мајке Софије, домаћице, рођене Стефановић, из Ниша. Био је треће од четворо деце. Живео је, како сам каже, између две породице, веома различите.Породица Радовић била је из Чачка – просвећена, образована,строга и пуна врлина. Друга је била породица Стефановић из Ниша у којој је било обичних људи – железничара, али пуних топлине и љубави.
Породица Душана Радовића се из Ниша преселила у Суботицу 1928. године где он завршава основну школу и 6 разреда гимназије. Од 1938. живи у Београду. Студира филозофију а затим ради на разним пословима (Уредник у „Пионирским новинама”, уредник дечје редакције Радио Београда, главни уредник Дечје редакције ТВ Београд итд.). Са познатог ,,Студија Б” одлази 1983. у пензију. Преминуо је 16.8.1984.год.
У његовој породици се живело строго и озбиљно. Отац је био веома привржен породици и Душан га је обожавао без обзира што је био строг. Прву песму написао је са 9 година и посветио је њему.
Душан Радовић је био књижевник, дечји писац, уредник дечјих емисија радија и телевизије, дечјих часописа и ТВ серија. Писао је песме, приче, хумореске, афоризме, сценарије за игране и документарне филмове. Поједине његове књиге преведене су на немачки, руски, енглески и друге језике. За свој рад добио је низ награда. Издвајамо награду,,Змајевих дечјих игара”, ,,Невен”, ,,Младо покољење” и друге. За текст позоришне представе ,,На слово, на слово” добио је награду ,,Стеријиног позорја”, а за збирку ,,Смешне речи” почасну диплому ,,Ханс К. Андерсен”међународног друштва за бригу о књигама за децу . Постхумно добија БИГЗ-ову награду. Захваљујући њему у Београду излази „Полетарац”, један од најбољих часописа за децу у Европи. Београђани и сада памте његову радио-емисију ,,Београде,добро јутро” којом их је будио.
Од 1954. до 1984. Душан Радовић је објавио следеће књиге:
,,Поштована децо”, ,,Тужибаба и још 9 једначинки”, ,,Смешне речи”, ,,Зашто деца чачкају нос”, ,,Како је кит постао домаћа животиња”, ,,Причам ти причу”, ,,Где је земља Дембелија”, ,,Разбојник Кађа и принцеза Нађа”, ,,Вукова азбука”, ,,Че, трагедија која траје” ( са М. Бећковићем ), ,,Црни дани”, ,,Зоолошки врт Београд”,,,Доколице”, ,,Београде, добро јутро” ( 3 књиге ), ,,Волимо Београд свакога дана по мало”, ,,Позив добрим људима”, ,,Никола Тесла”, ,,Није – јесте”, ,,Игре и играчке”, ,,Крокодокодил”, ,,Седи да разговарамо”, ,,Плави жакет”, ,,Понедељак, Уторак, Среда, Четвртак” – поезија и проза за децу у 4 књиге.
Постхумно су приређене књиге: ,,На слово, на слово”, ,,О плакању”, ,,Вестерн”, ,,Женски разговори”,,,Кратке приче” и ,,На острвy писаћег стола”.
Душан Радовић је мислио да поезија треба да обрадује а не да збуњује читаоце . Деци је пружио добро књижевно штиво, здраву поуку, игру и ослободио машту. Волео је рад, истину, а презирао нерад и све што лаже себе и друге. Обичним, разумљивим језиком помаже да у животу сагледамо оно што је истинито, право и да развијамо модеран књижевни укус. Према деци се односи са поштовањем као према одраслој, озбиљној публици. Његов рад је ризница поука и порука као што су: ,,Част ђаку”, ,,Поштована децо, Будите искрени и строги према свима које волите, до којих вам је стало а лепо васпитани за све друге према којима сте равнодушни”, ,,Ко уме да се радује – има чему да се радује”, ,,Радост је привилегија оних који мисле скромно о себи а лепо о животу”, ,,Не морате ви трчати – нека трче деца, деци је то лакше и природније”, ,,Имати пријатеља, то значи пристати на то да има лепших , паметнијих и бољих од вас. Ко то не може да прихвати – нема пријатеља”,,,Неко из детињства понесе само успомене а неко сачува у очима, ушима, у срцу још мало оне радозналости и немира па уме да се игра и радује малим стварима”, ,,Не морате бити ни добри ако вам је доброта једина врлина. Лењи и добри, неспособни и добри, равнодушни и добри само су компромитовали доброту”.
Драги мој читаоче!
Ако некада будеш писао, мораћеш о нечему да пишеш . А то о чему ћеш писати дешава ти се баш сада у седмој, десетој или тринаестој години. Због тога немој журити са писањем. Нека ти се сада што више дешава. Писати се може само из богатог живота. Запосли сада што више своје очи, уши, руке и ноге. Гледај, читај, тражи, преврћи, премећи. Касније ће све то проговорити из тебе кроз тајну која се зове песма.
Ја немам други дневник из детињства сем својих песама и прича.
Ја сам заиста срећан човек.
Ми смо срећни гости живота …
Школа се најљубазније захваљује Милошу Радовићу, сину Душана Радовића, на уступљеним сликама и текстовима, без којих ова презентација не би била овако раскошно ислустрована.